ГОРАН КИКОВИЋ: БОРБА ЗА СРПСТВО КАО СМИСАО ЖИВОТА'
ИНТЕРВЈУ ПИСЦА ИЗ БЕОГРАДА НИKОЛЕ АПОСТОЛОВИЋА СА ГОРАНОМ КИКОВИЋЕМ О ПОРОДИЦИ, СРПСКОЈ НАЦИЈИ, ПОЛИТИЦИ, ИСТОРИЈИ...
ГОРАН КИКОВИЋ: СРПСТВО КАО СМИСАО ЖИВОТА'
ПРАТЕЋИ ПОЛИТИЧКА АЛИ И КУЛТУРНА ДЕШАВАЊА У МОЈОЈ УЈЧЕВИНИ ПРИВУКАО МИ ЈЕ ПАЖЊУ ЧАСОПИС Глас холмије. Садржај ме је инспирисао прво да и сам објавим неколико текстова у њему а потом да на промоцијама у Београду и упознам људе који га уређују и стоје иза њега. Тако сам упознао Горана Киковића. Да ли је то политички блефер који на причи о српству скупља гласове а само мисли на титуле и профит што је најчешћи случај на културно политичкој сцени Балкана. Да ли је то научни радник, историчар и писац којем је очување Српства животни пут и циљ. Хтео сам да сазнам: Ко је заправоГоран Киковић?
То је био разлог што смо поводом петнаест година његовог научно-истраживачког рада (2003.-2018.) направили један обично - необичан разговор. Разговор у којем је отворио и објаснио себе као појединца који представља своје племе и своје суграђане али и као оца који даје пример својим синовима. Што је речено то је и записано. Што је записано то је и сведочанство. Треба бити храбар па дати и држати реч. Ово је РЕЧ Горана Киковића
АПОСТОЛОВИЋ:Објасни, опиши свој национализам (патриотизам). Његове корене, правце и сусретања са другим народима и њиховима национализмима. Имаш ли своју животну мисију, шта је она прецизно и када си је препознао. Да ли је она на нивоу професије или је много више од тога.
КИКОВИЋ: Објаснићу на почетку моје приче први пут јавно износим , ево како је то заиста било и откуд моје интересовање за прошлост или како сам постао анткомуниста и српски националиста.
Од малих ногу тачније од своје десете године биљежио сам приче моје бабе Раките, мајке Маре и стрица Сава Киковића о Ровцима, животу на селу, како се некада живјело , о нашем поријеклу из Грачанице код Андријевице, о родослову братства Киковића, занимљиве приче о ратнику Миловану Ралевићу оцу моје бабе Раките која је била поријеклом из Калудре код Берана од Роваца сусједног села. Све ме је то мотивисало да се заинтересујем за прошлост и да заволим историју. Био сам осредњи ученик али ми је Историја увијек била најмилији предмет у школи како у основној тако и у Гимназији. У основној школи Историју ми је предавала Милица Обадовић, дјевојачко Ђурашковић, која ми је била и разредни старјешина а Историју у Беранској гимназији су ми предавали Војин Рајовић и Вуле и Звездана Осмајлић, она ми је рекла да сам јој био најбољи познавалац Историје у њеној радној каријери, што ми посебно инпонује. На наговор мајке Маре уписао сам Историју на Филозофском факултету у Универзитета у Приштини и завршио ју 2002. године. На дипломском сам добио оцјену девет код професора Вељка Ђурића Мишине на теми ''Војвода Павле Ђуришић''. Потом сам 2003. Објавио моју прву књигу ''Војвода Павле Ђуришић'', то је прва књига о тој личности у послијератној Југославији. Као што је познато о четницима се није смјело позитивно писати. А како сам ја заволио четнике? Моја баба Ракита Мирашева Киковић, била је родом како сам већ рекао од Ралевића из Калудре, имала је два брата и двије сестре. Како је у Другом свјетском рату дошло до подјела у нашим крајевима на четнике и партизане један брат јој оде у четнике (Милисав) а други у партизане (Косто, који је био партизански официр). Пошто су партизани побиједили Милисав је успио да пређе границу и живио је у Енглеској у којој је и сахрањен. Она је као и свака сестра вољела браћу али чиними се више Милисава, можда из разлога што га није никад видјела стално га је тужела и за њим плакала, и ако је био жив. Ја као дијете почетком деведесетих цртао сам петокраке јер за друге симболе и нисмо знали, када је баба видјела да ја цртам петокраку и да волим тај симбол рекла ми је ''Ех шта су нам јада дали комунисти'' ( и поменула двоје локалних комуниста из села). Тада сам ја питао бабу иако је била неписмена важила је као мудра жена, шта су то радили комунисти, о којима сам ја учио да су нас ослободили од окупатора и домаћих издајника ''Четника''. Баба ми је тада рекла да су они и у току рата а и послије рата вршили терор над народом и да се није како је она говорила ''смјело слободно зборит ни у кући а камо ли негдје јавно''. Описала ми је ко су били прави борци за Српство онда ми је причала да су Марко и Дмитар Киковић током рата подржавали и припадали четничком покрету Павла Ђуришића и Драже Михаиловића, а два Дмитрова сина Мило и Милија, били су у штабу Војводе Павла Ђуришића, први као човјек задужен за финансије, а други у личној војводиној пратњи. Вукајлов син Батрић био је у четницима, а сва тројица су са војводом Павлом ухапшена и интернирана за Њемачку у којој су остали да живе и сахрањени су тамо. Млађег Вукајловог сина Вељка убили с у тзв.''лијевим скретањима'' комунисти на челу са Вукајлом Кукаљем. Са њим су невино страдали и Панто Мирков Киковић, као и Томовићи Милош и син му Владимир који су се били склонили од Шиптара код Мираша у Ровцима и Шекуларци Давид Давидовић и Комнен Дујовић. Никада није могла да прежали убиство дјетета Вељка, чија је сестра Драгиња молила џелате да га не убију. Тако је овај класичан примјер злочина над невиним жртвама за којег нико није одговарао промијенио у мени свијест о ''добрим и лошим момцима у Другом свјетском рату''. Ми смо у школи учили да су ово била ''лијева скретања'' партизана а не класични ратни злочин. Као што је познато на овај начин су '' лијеви скретничари ''затворили за сва времена многе домове и многе мајке у црно завили у Црној Гори и тадашњој Југославији. Комунисти су убили и тада најугледнијег Киковића Илију, сина Јова Киковића, јединог носиоца златне Обилића медаље за храброст у Киковића. Илија је био први факултетски образован Ровчанин, који је завршио Правни факултет и у Беранама био срески и окружни државни тужилац. Киковићи су били сви сем Секула Киковића у четницима до 1944. А потом у партизане одлазе како су ми исти причали не својм вољом него што су морали Данило и Саво Киковић. Саво је био члан НОО у селу а послије рата дугогодишњи предсједник села, који је доста урадио да се у селу боље живи. И ако сам рођен тридесет година послије завршетка рата 1975. Године несрећне подјеле у Српском народу на ''четнике и партизане'' оставиле су дубок траг на моје одрастање и стасавање. Како што је познато почетком деведесетих долази до демократских промјена и увођења вишестраначког система у СФРЈ и Црној Гори и формирају се прве странке, ја иако млад од 16. година учлањујем се у тада једину српску странку у Црној Гору у Народну странку, односно постајем члан клуба младих ''Владика Данило''. Првог децембра 1991. У НС ме учлањује мој разредни старјешина професор српског језика и књижевности Милан Цимбаљевић, тада републички посланик НС. Од тада ја постајем и званично организоивани антикомуниста и демократа и српски националиста који жели да се врати монархија и краљ, и да се рехабилитују четници Павла Ђуришића и Драже Михаиловића.
АПОСТОЛОВИЋ: Прихваташ ли жртву као последицу те мисије или би одустао зарад добробити породице? Како је твоја посвећеност прихваћена у средини у којој живиш? Да ли је препознају и поштују?
КИКОВИЋ: Ја сам православац, хришћанин, вјерујући човјек тако да сам свесан да сам поднио велику жртву у овом мом кратком животу. Све што сам постигао у животу постигао сам само уз Божју помоћ и својим радом, односно жртвом. Имао сам пуно искушења и понуда да промијеним идентитет односно да дам ''вјеру за вечеру'' али нијесам то учинио, никада се нијесам поколебао у својој борби за национални идентитет којем од рођења припадам. Још сам млад и ако сам ''стар'' у националној борби од 16 година сам се активирао и тада сам знао да сам Србин јер сам одрастао у таквој породици. Али мудри људи су казали ''никад није касно да се човјек обрука''. Има пуно људи који ме подржавају и који ми помажу у раду а има и оних који ме мрзе и подмећу ми ноге али и једни и други ме цијене.
АПОСТОЛОВИЋ: Шта замераш својим суграђанима а поготово својим саплеменицима? Како мислиш да утичеш на то? Шта замераш српству 21. века?
КИКОВИЋ: Феномен диктатуре у Црној Гори, којој је печат дао дугогодишњи Титоистички режим, наметнуо је актуелно мишљење, националистичко колективно лудило да “што се више одричете свог поријекла, имаћете боље позиције у систему лажи, која води укидању нација, али не свих, већ само неподобних, а Срби нијесу подобна нација, јер су се често бунили кроз историју против неправди“, те се ово доба мора сматрати најсрамнијим перодом српске историје, јер баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, сада квазиљевичари, поборници неолибералне идеологије, реализују вољу свјетских моћника на штету властитог поријекла, вјере, језика као основе националног и личног идентитета. Власт, успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, заснована на идеолошкој манипулацији хијерархијски организованој, наметнула је мит о Великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима, који никада није кажњен, па је партијском државном репресијом сузбијена свијест о значају српске традиције у којем није дозвољено слободно, критичко мишљење, већ је створен полтронски менталитет, као реалност политичког зла, а српска херојска епопеја проглашена геноцидном и “српским територијалним лудилом“.
АПОСТОЛОВИЋ: Да ли може да се живи као Србин или се се само преживљава чекајући промене?
КИКОВИЋ: Почећу одговор на ово питање на следећи начин. Наравно да може да се живи као Србин, па наши преци су опстали пет стотина година, па многи нијесу подлегли под турчењем и преласком у друге вјере и сада ето нације.. Момир Војводић, познати српски пјесник и писац из Црне горе је казо Црногорац који није Србин нечије је копиле. Али дио српског идентитета поред вјере чини језик и писмо. Познато је да сви европски народи доживљавају процват уједињавањем, носиоци друштвене моћи у Црној Гори, супротно прокламованим европским начелима, присилно раде на дијељењу и распарчавању српског духовног и језичког бића, свјесно тим чином слабе и потиру један од најстаријих језика и најсавршеније писмо у Европи. Стање у којем се налази и у које је доведена употреба ћирилице у свакодневној комуникацији на простору Црне Горе алармантно и забрињавајуће. Зар треба да подсјећам да се ћирилицом писало од времена Мирослављевог Јеванђеља и Житија Светог Саве, прве штампарије Црнојевића у којој се штампало ћириличним писмом, и Св. Петар Цетињски и Његош и Марко Миљанов и Стефан Митров Љубиша и краљ Никола сви писмени и учени људи нашега народа користили су се ћириличним писмом. Што значи да је ћирилично писмо и српски језик израз наше хиљадугодишње традиције. Прва ћирилична штампарија на словенском југу настала је у Црној Гори. И поред недаћа и невоља кроз које је пролазио наш народ, поробљавања, зулума и окупација разних освајача, културно деградираних режима, српски народ је кроз вјекове у својој колијевци чувао и његовао своју ћирилицу. Међутим, данашњи окупатор је глобална мисао фаворизовања свих девијација људског друштва (наркоманије, насиља, хомосексуализма и безбожништва), па и борбе против традиционалних вриједности у које спада и наша ћирилица. Данас се против ње боре злоупотребом медија, избацивањем из уџбеника, службених докумената и опште комуникације приказујући је као ретроградну и анахрону. Наш народ све више подлијеже тој сили и пропаганди, и у општој летаргији губи свој идентитет. Ja се залажем за поштовање Устава Црне Горе у којем пише да су писма ћирилица и латиница равноправни. Стога се залажемо за равноправност ћирилице, које је одувијек било темељни израз нашег језичког, културног и националног идентитета. Српским језиком и ћирилицом смо се препознавали и препознаваћемо се на културној мапи свијета. Зато борбу за очување угрожене ћирилице треба водити у струци и науци, лингвистичким круговима, књижевности, у школама, јавним иступањима, акцијама и трибинама, у сваком нашем дому. Моја порука је да је ћирилица наше трајање и наша будућност, наше име и наше презиме. Чувајући ћирилицу чувамо дух предака и будућност потомака, будимо добри потомци како би сјутра били честити преци.
АПОСТОЛОВИЋ: Да ли је српство изнад вере изнад места живљења изнад филозофије и изнад егзистенције, језика објасните те појмове ?
КИКОВИЋ: Велики српски писац Јован Дучић је казао ''Вјерујем у Бога и српство''. Али некима у нашем народу није ништа свето, најдрастичнији примјер јесте агресија на српски језик у земљама окружења јесте крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква „црногорска нација“ ствара се такозвани „црногорски језик“. Заправо се један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава прогласити новим језиком.
Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч „језик“ значи „народ“. Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају право на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за право онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као „Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован „црногорски језик“, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%. Језик је огромно културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и као такво се мора пажљиво чувати и његовати.
АПОСТОЛОВИЋ: Чему се надаш од власти државе Србије?
КИКОВИЋ: Србија је наша мајка. Када сам једном приликом путовао према Београду позвао ме телефоном један пријатељ и питао гдје си? Ја сам му одговорио идем код мајке а он је помислио да сам код моје рођене мајке у селу Ровца код Берана. Он каже па значи у Ровцима си!? Ј аму ркох не путујем према Београду према мајци Србији. Тако мисли сваки прави Црногорац односно Србин. То мора да схвати свака власт у Србији. Ова власт у Србији је у великим проблемима. Питање Космета није ријешено а какви су изгледи тешко ће се и ријешити. Србија скромно помаже нама у Црној Гори али је формирана ''Српска кућа'' и то је добро. Ја сам тражио отварање конзулата у Беранама било је обећања али досада није ова идеја реализована. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање цркава у Црној Гори и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности. Можда ћете ми замјерит што инсистирам на питање и проблеме око језика, међутим суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе. Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено “разумију“ или “разумеју“!Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи. Ево и једног илустративног примјера: Његошев „Горски вијенац“ се у Црној Гори преводи на такозвани „црногорски језик“!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто. Одбрана Србије се не врши у Београду већ у Беранама, Бањалуци, Херцег Новом,Требињу...Зато држава Србија треба да помаже културне институције Срба у Црној Гори, као напримјер да помогне штампање часописа ''Глас Холмије'' и помоћ културних манифестација које ми организујемо окупљени око Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине. И наравно да шаље умјетнике и културне посленике да организују промоције књига, драмске представе и друге манифестације у организацији државе Србије.
АПОСТОЛОВИЋ: Да ли су поделе из прошлости превазиђене у 21. веку? Бјелаши – зеленаши, сепаратисти федералисти, династичке поделе, племенске поделе и изнад свега поделе на родољубе (националисте, четнике) и на борце за власт једне партије (партизане).
КИКОВИЋ: Не, нијесу превазиђене. У Црној Гори су подјеле нешто што нас прати кроз вјекове од истраге потурица до данас. Прије сто година дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. У Црној Гори је послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године дошло до подјеле набјелаше и зеленаше, први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били - Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже ''И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.'' Васојевићи су у огромној већини готово стопроцентно били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење. Подјеле се и даље форсирају јер власт у Црној Гори опстаје на подјелама. О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, најбоље пише престолонаследник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима: ''Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.''Савезници су у Црној Гори, слали више мисија које су им подносиле извјештаје. ''Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.'' О томе пишу познати историчари као што је учинио Душан Т. Батаковић у дјелу ''Уједињење Црне Горе и Србије: од снова предака до кошмара савременика''. Све је ово дио чињеница које говоре каква је била Велика народна скупштина и да је била и легална и легитимна и да је била одраз жеље цијелога народа, јер су на њој поред Срба - православаца учествовали и Срби римокатоличке и мухамеданске вјере'.' Такође и у другом свјетском рату у Црној Гори дође до подјела ево рецимо око Тринестојулског устанка који је изазвао подјеле и грађански рат који је дошао послије слома устанка, шта је значило то што је три четвртине устаника одлучило да напусти устанак? Да ли се народ ишта питао, или о његовој судбини одлучује група неодговорних лица који имају свој политички циљ? Објашњење је просто, три четвртине устаника се није слагало са ставом комуниста да се борба настави, цивилно становништво је још више било против тога те је, значи, то било опште рјешење народа. Нема сумње, тако понашање комуниста је било погрешно и трагично рјешење, које је одредило даљу судбину и правце дјеловања покрета Павла Ђуришића, Баја Станишића, Блажа Ђукановића, али многих других људи који су без каквог разлога изгубили животе на обије конфронтиране стране грађанског рата у Црној Гори. Ако, пак , неко сматра да је продужетак устанка, како су тражили комунисти, било исправно рјешење, тада остаје да одговоре на нека питања.Подјеле нису ни данас непознаница Црне Горе.